“Ko u ovoj zemlji zaboravi 27. februar 1993. i stanicu Štrpci odustao je od budućnosti”. Ovo je zapisano na spomeniku u Prijepolju koji je 2009. podignut žrtvama otetim iz voza 671 Beograd – Bar. Nesrećnici su mučeni i likvidirani, a njihov jedini greh je što nisu bili Srbi.
Piše Milenko Vasović
Za one koji ne znaju, za one koji su kasnije rođeni treba priču o zločinu ponavljati. Bratoubilački rat je tutnjao Bosnom, koljači su se takmičili, neljudi odlučivali o ljudima, strah i smrt su deljeni kao obroci. Vozom 671 već od Beograda krenula je i grupa „osvetnika“ u maskirnim uniformama, pripadnici vojske ili paravojske Republike Srpske. Navodno tražili su dezertere.
U tom „traganju“ zdušno su im pomagali kondukteri i policajci – legitimisali su putnike i upisivali imena na voznim kartama? Mirisalo je na nesreću. Pred ulazak u Štrpce (BiH) počelo je odvajanje po nacionalnoj pripadnosti. Voz je zaustavljen, a „osvetnike“ je čekalo pojačanje. U smrt su odvedeni nevini državljani Srbije, Crne Gore i BiH. Osamnaest muslimana i jedan Hrvat usput su opljačkani i prebijeni, pa prebačeni do Drine i pobijeni.
Trideset godina kasnije, ovog februara, Posebno odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu izreklo je prvostepenu presudu na ukupno 35 godina zatvora za četvoro optuženih: Gojko Lukić, Duško Vasiljevića i Jovan Lipovac po 10 godina zatvora, a Dragana Đekić pet. Matematički gledano, godina i nešto dana zatvora za svaku pojedinačnu smrt. Što reče jedan mladi aktivista, „ratni zločin se isplati“.
Vođa grupe koja je počinila zlodelo, Milan Lukić, osuđen je u Hagu na doživotnu robiju, jedan drugi akter Nebojša Ranisavljević kažnjen je još 2004. u Crnoj Gori sa 15 godina zatvora, a beogradski sud je, čini se, pokazao meko srce prema zločincima.
Čak i da je kazna pravično odmerena, ne možemo se oteti utisku da se Srbija kao država obrukala u ovom slučaju. Činjenica da je na prvostepenu presudu trebalo čekati 30 godina dovoljno govori. U međuvremenu jedan od optuženih, Ljubiša Vasiljević, umro je ne dočekavši sudsku odluku.
Potom, optužnica je preskočila pomagače, konduktere, policajce, a nije se tragalo ni za nalogodavcima i inspiratorima zločina. Službe bezbednost i političari su zaobiđeni, niti se sud bavio prikrivanjem otmice.
I danas u Srbiji malo ko zna o ovoj ljudskoj sramoti. I za hrabrost jedinog Hrvata među žrtvama. Toma Buzov, Beograđanin, poreklom iz Dalmacije, u smrt je otišao zato što se pobunio protiv bezakonja i odvođenja nedužnih. Po jednom svedočenju, on je u opštem metežu ugurao mladića, muslimana, na svoje sedište u kupeu i krenuo umesto njega.
No, vratimo se na početak, ima li budućnost narod koji zaboravlja 27. februar? Da li nešto slično može da se ponovi? Ili, koliku je cenu platio srpski narod zbog prikrivanja otmice u Štrpcima? Da li je to skrivanje poguralo druga ubistva – ono u kafiću Panda, pa Stambolića, Ćuruvije, Pantića i sve do Olivera Ivanovića? Ne miruje „ruka“ koja Srbiji otima budućnost.